Textual description of firstImageUrl

Томас Харди | СУСРЕТ



У океанској безданој дубини,
далек од света што мре у таштини,
он, непомичан, самоћу баштини.

Саламандерски блесак расут ту је;
по келијама челичним се чује:
у ритму вала ледне лире брује.

Огледала су уснула у низу,
а по рупама очним, леду близу,
злослутни морски црви здушно гмижу.

Ум у бићима стиглим незванима
потонулим у слепим незнанима
гасе алмазне искре, безданима.

Јато за јатом ту се снено јати,
међу мрежама озлаћених сати,
чему таштина – питање их прати?

Па шта. Док гениј ствара од немила
стас равномерни расечених крила
вољом виших и свепробудних сила,

по законима сличности тај пар
спремао се за погибељни дар –
да лед загрли ту челичну ствар.

Тако су расли, споро, ал без спора,
ледник – у тамној даљи иза гора
и брод што не зна влагу топлих мора

да од смртника нико није смео
да схвати њихов следећи удео
зближења које нико није хтео,

ил знака да је пут њихов слућен, и
да су предвечном силом привучени
да не избегну сусрет одлучени.

„Време“! – Гласник ће криком да дорекне,
тле задрхтаће – у сваком да јекне
одјек велике, страшне одгонетке.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана