далек од света што мре у таштини,
он, непомичан, самоћу баштини.
Саламандерски блесак расут ту је;
по келијама челичним се чује:
у ритму вала ледне лире брује.
Огледала су уснула у низу,
а по рупама очним, леду близу,
злослутни морски црви здушно гмижу.
Ум у бићима стиглим незванима
потонулим у слепим незнанима
гасе алмазне искре, безданима.
Јато за јатом ту се снено јати,
међу мрежама озлаћених сати,
чему таштина – питање их прати?
Па шта. Док гениј ствара од немила
стас равномерни расечених крила
вољом виших и свепробудних сила,
по законима сличности тај пар
спремао се за погибељни дар –
да лед загрли ту челичну ствар.
Тако су расли, споро, ал без спора,
ледник – у тамној даљи иза гора
и брод што не зна влагу топлих мора
да од смртника нико није смео
да схвати њихов следећи удео
зближења које нико није хтео,
ил знака да је пут њихов слућен, и
да су предвечном силом привучени
да не избегну сусрет одлучени.
„Време“! – Гласник ће криком да дорекне,
тле задрхтаће – у сваком да јекне
одјек велике, страшне одгонетке.
