Textual description of firstImageUrl

Томас Харди | ПОСЛЕ МЕНЕ



Кад време моје двери склопи и рачун среди,
кад најнежнијег маја зашуме сви ластари
као тек спала свила, тад рећи ће суседи:
„Па он је, увек, сличне примећивао ствари“.

И кад надође сутон, са узмахом у зени
кад јастреб, секућ ветар, слети на трн далеки,
примакавши се оној доњој, најнижој стени,
„он је стајао тамо“, путник ће рећи неки.

И кад ме мрак прекрије што над тлом шири вео,
и јеж низ шуму мине док љубичица пахне,
неко ће рећи: „Од нас он оде, ал је хтео
у сваку твар невину по живот да удахне“.

Кад, да сам отишао, пристигну до њих вести
и погледају небо које озвезда зима,
да ли ће рећи неко ког више нећу срести:
„Он упи све те тајне, да их тумачи свима“.

И кад у мраку за мном зазвони звоно сyда,
и забаци му језик бришућег ветра улет,
хоће ли, уздрхтавши, ко рећи, пред нов удар:
„Он га не чује, али ослушнуо би, увек“.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана