Запазих већ тај лед
кад зими приспе ред:
ветар ме странства прене,
полусном ноћ покрене:
У собу лист се спусти,
под креветом зашушти,
а стабло шкрипне јаче –
ко за живима плаче.
Кад све у мир замакне,
суви лист длан дотакне:
долазиш опет, бдећи,
оно последње рећи.
