Из кухиње допире чајника брујање,
А млада жена лице свог мужа гледа често,
Затим гошћино, док на свом показује
Осећај да попуњава завидно место,
А гошћа сва цвета и каже при том
Да никад још није видела лепши дом!
А срећна, млада домаћица ни не слути
Да је жена крај ње његов први избор била,
Док судбина не нареди да тако не може бити...
Гошћа ни погледом ни гласом ништа не одаје,
Пије чај, смеје се, ни знака не даје,
Док јој он искоса жудни поглед шаље.
Превод Срђан Попов
