Последњим сјајем дана;
Ми ћутећи седели смо
Близу рибарског стана.
И магла би, и хукну бич,
И галеб кружити стаде;
Из твога ока премилог
За сузом, суза ти паде.
Видех да на руку ти белу
Дробне сузе су пале,
Ја клекнух и с руке нежне
Све испих сузе мале.
Од тог часа пуст је живот мој,
Дух мре с чежњама кобним;
Та несрећа и жена јадна
Отрова ме сузама дробним.
