са своје висине јасне!
Оно је љубави звезда
што тамо пада и гасне.
Са јабукова стабла
падају хрпе цвета,
ветри стижу и тим се
играју, весела лета.
Лабуд рибњаком кружи
и пева, и песма звони,
све тише, и певац бели,
у гроб водени рони.
Све је немо и мрачно!
Цвет је раздуван цео,
згасла је звезда и с песмом
потону лабуд бео.