продрла је жудња једнога за другим;
наше страсти расту у мртве колуте
– ми горимо нијемо у дневима дугим.
Ноћи су нам без сна, пуне патње, крика,
тражимо се сваким покретом и кретњом.
жеђамо за жеђом вјечних љубавника
која пријети сухом и самртном пријетњом.
Изворе немира врло вјечних снага,
црна чесмо мојих честих надахнућа
– прије но што стигнем до твојега прага
нестат ће ми даха, издат ће ме плућа!
Сваки дан је бразда у мом челу врелом,
свака ноћ је крвав печат на дну душе;
свако јутро за те један кобни прелом,
и сваког те мрака црње сумње гуше.
Кидамо се. Срца праскају и гасну.
Изгарају тијела. Тражимо се. Све смо
изгубили свијесно. У сумраку касну
крвљу цвату уста. Будимо се. Гдје смо?!
Гдје смо? Усред мора, у заносу сјајном,
у свијету без свијетла, усред безтјелесне
стрепње. У самоћи, у сну, у бескрајном
простору двије муње, побуњене, бијесне…
