Казаљке њене већ се рђом жуте.
Уморна лампа тихо оцртава
просторе уске, самотничке путе.
Ја не знам гдје сам? Нешто тамно слуте
уморне очи. Ноћ је. Топла. Плава.
Тако је тешко, када ствари шуте
и кад се мијења прошлост, сан и јава.
Па гасим стару лампу, склапам очи.
Нитко ми неће у посјете доћи,
ни тат, ни гост, ни друг, ни драга жена.
Наслоним главу на крило самоћи
и слушам звиждук влакова у ноћи.
– О гдје си сада, гдје си, Безимена?
