кад крошања славолука беле крунице миришу,
снове, срце и реч у свет ја урањам
и мирис ко бескраја зов среће удишем.
Птице цвркутом граде гнездо и за мене,
за непознате облаке љубави неба;
ко ласта од бескраја гнездо да плетем треба,
да ми снови ко суморнозлатно јесење лишће не увену.
15. IX 1972.
