Кога припеке мучи плам,
Који к’о просјак голи, јадни,
Крај туђих врата лута сам.
Он у пролазу само креће
Преко ограда поглед свој,
На хладовину и дрвеће –
Раскош летњи у шуми тој.
За њега неће лисне гране
Гостољубиви спремити саг;
На њега неће ни фонтане
Расути росе бисер благ…
Пећина плава и дубока
Залуд га мами крају свом…
Ни прах са росног водоскока
Освежити неће главу том!
Боже, утеху оном дадни
Кога на животни пут креће јад,
Те као просјак бедни, јадни,
Крај туђих врата лута сад.