Textual description of firstImageUrl

Емили Дикинсон | ИМА НЕКА КОСА СВЕТЛОСТ



Има нека коса светлост
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.

Небеску задаје нам рану; 
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.

Никога ту да поучи нас, 
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.

Када долази, крајолик слуша, 
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана