Боже мој, шта те ка мени носи,
те ми код врата, сав у хладној роси,
проводиш ноћи зимске пуне таме?
А срце није могло да се гане,
и не отворих. Какве ли слепоће,
ако због мене, од мрзле хладноће
сасушише се твоје чисте ране!
Колико пута анђео ми рече:
о душо, приђи прозору својему,
видећеш, чека, пусти га унутра!
Лепото рајска, и свако сам вече
зборио: сутра отворићу њему,
да бих то исто рекао и сутра.
