Када сам био изгладнели писац
И сада ево га
Поново
Сада када сам стекао делимичну славу
Као писац
И смрт шета овом собом
Горе-доле
Пушећи моје цигаре
Циркајући моје вино
Док Чајк упорно одрађује
Своју Патетичну симфонију,
Какав је то само пут био
И сва срећа која ме је задесила била је
Само зато што сам коцкице бацио
Како треба:
Гинуо сам за своју уметност,
Гинуо сам да се докопам
пет проклетих минута, пет сати
пет дана –
Све што сам желео било је да избацим
Реч из себе
Слава, новац нису били важни:
Ја сам желео да избацим ту реч из себе
А они су ме желели за штанц-пресом,
Фабричком траком
Желели су да будем магационер у
Робној кући.
Па, каже смрт, пролазећи собом,
Свеједно ћу те шчепати
Ма шта био:
Писац, таксиста, сводник, касапин,
Падобранац, шчепаћу те.
Важи, срце, кажем јој.
И сада пијемо заједно
Док један по поноћи полако прелази у два
По поноћи и
Само она зна прави тренутак
Али сам је ипак зајебао:
Извукао сам својих
пет проклетих минута
и још много
преко тога.