Textual description of firstImageUrl

Бранко В. Радичевић | САМА



1
Рука над челом. 
Скривена суза.

Одлази...

На плећима — торба жута. 
Још корак — неста с пута.

2
А она је тако сама 
на праг села.

Чинило јој се: 
није ни отишао...

Чује га у стаји,
час на дрвљанику.
А сад: замишљен је стао...

Мисли: да л је време снети сено.

И опет, некуд, тумара по подруму 
Да ли је то викнуо: Жено!

3
Изјутра: огњиште хладно. 
Жена — сама.

Тргне се: 
неко прође...

Ко да је златнула слама.

Ал то је у стаји — тамо —
пусто стадо, гојно.

Нема га...
На војну отишао њен војно.

4
Скаменила би се у слутњи. 
Ал време није стало...

Гледа по кући: 
у куту рђа рало.

На мотици блато још од лани.

Изађе на друм —
у пољу снег све тањи.

У странама се пуше кртичњаци.

Тад стаде жена. Леђа своја сави. 
Тужна, у послу бол да заборави.

5
Вест је затече у пољу 
где оре.

И поста жена црна нарикача.

Увече — две краве упреже у кола. 
Црн барјак у довратак стави.

И крену сама, ојађена лика.
По мужа свог, по мртвог војника.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана