1
Рука над челом.
Скривена суза.
Одлази...
На плећима — торба жута.
Још корак — неста с пута.
2
А она је тако сама
на праг села.
Чинило јој се:
није ни отишао...
Чује га у стаји,
час на дрвљанику.
А сад: замишљен је стао...
Мисли: да л је време снети сено.
И опет, некуд, тумара по подруму
Да ли је то викнуо: Жено!
3
Изјутра: огњиште хладно.
Жена — сама.
Тргне се:
неко прође...
Ко да је златнула слама.
Ал то је у стаји — тамо —
пусто стадо, гојно.
Нема га...
На војну отишао њен војно.
4
Скаменила би се у слутњи.
Ал време није стало...
Гледа по кући:
у куту рђа рало.
На мотици блато још од лани.
Изађе на друм —
у пољу снег све тањи.
У странама се пуше кртичњаци.
Тад стаде жена. Леђа своја сави.
Тужна, у послу бол да заборави.
5
Вест је затече у пољу
где оре.
И поста жена црна нарикача.
Увече — две краве упреже у кола.
Црн барјак у довратак стави.
И крену сама, ојађена лика.
По мужа свог, по мртвог војника.
Рука над челом.
Скривена суза.
Одлази...
На плећима — торба жута.
Још корак — неста с пута.
2
А она је тако сама
на праг села.
Чинило јој се:
није ни отишао...
Чује га у стаји,
час на дрвљанику.
А сад: замишљен је стао...
Мисли: да л је време снети сено.
И опет, некуд, тумара по подруму
Да ли је то викнуо: Жено!
3
Изјутра: огњиште хладно.
Жена — сама.
Тргне се:
неко прође...
Ко да је златнула слама.
Ал то је у стаји — тамо —
пусто стадо, гојно.
Нема га...
На војну отишао њен војно.
4
Скаменила би се у слутњи.
Ал време није стало...
Гледа по кући:
у куту рђа рало.
На мотици блато још од лани.
Изађе на друм —
у пољу снег све тањи.
У странама се пуше кртичњаци.
Тад стаде жена. Леђа своја сави.
Тужна, у послу бол да заборави.
5
Вест је затече у пољу
где оре.
И поста жена црна нарикача.
Увече — две краве упреже у кола.
Црн барјак у довратак стави.
И крену сама, ојађена лика.
По мужа свог, по мртвог војника.
