*
Без мене не постоје твоји облици.
Твоје грло има два писка,
твоје чело четири боре од моје љубоморе.
И кад си без мене, тело више није твоје тело.
Са истим прегибима и молбама за шаке.
Мој длан изгубљен на твом затиљку
потврђује све промене.
*
Крвоток је од месечине.
Па су вене до јутра празне,
а по дану се пуне.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.
*
Два белутка што леже, два бела песка.
То је једно велико растајање
са успоменама на бол.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.
*
Свеједно што је над тобом небо.
Оно те не потврђује.
Под прстима се мојим извија твоје име.
Твоја су рађања као и прво, гола.
Неповијена растеш до бестида.
Па молиш брзе чланке да те претрче једном,
да те претрче двапут,
милион пута, док не остану без вида.
*
Без мене ти си камен, тебе нема.
Одлазиш, а мислиш: носиш своје тело.
Твоја заблуда је ово корачање без ногу,
без руку ово махање по ваздуху.
И када обмана постане сасвим бледа,
ти се враћаш мени —
своме Богу.
Без мене не постоје твоји облици.
Твоје грло има два писка,
твоје чело четири боре од моје љубоморе.
И кад си без мене, тело више није твоје тело.
Са истим прегибима и молбама за шаке.
Мој длан изгубљен на твом затиљку
потврђује све промене.
*
Крвоток је од месечине.
Па су вене до јутра празне,
а по дану се пуне.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.
*
Два белутка што леже, два бела песка.
То је једно велико растајање
са успоменама на бол.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.
*
Свеједно што је над тобом небо.
Оно те не потврђује.
Под прстима се мојим извија твоје име.
Твоја су рађања као и прво, гола.
Неповијена растеш до бестида.
Па молиш брзе чланке да те претрче једном,
да те претрче двапут,
милион пута, док не остану без вида.
*
Без мене ти си камен, тебе нема.
Одлазиш, а мислиш: носиш своје тело.
Твоја заблуда је ово корачање без ногу,
без руку ово махање по ваздуху.
И када обмана постане сасвим бледа,
ти се враћаш мени —
своме Богу.
