Textual description of firstImageUrl

Бранко Миљковић | ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА



Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана