варакаш се, а детињство мине,
превари те Уна чобаница,
однесе ти четири године.
Опраштај се с пустопашном браћом,
поздрављај се заувек с Бихаћом.
Замукоше собе интерната
и у њима смицалице ђачке,
оста пуста цеста за Притоку
где смо крали орахе сељачке.
Оста Мурат, посластичар стари
и његови колачи "брдари".
А другови! Коме прво прићи,
док около споменари круже?
Тихим гласом једва прогргућеш:
- Дај ми шапу. Довиђења, друже!
Окренеш се, док сузе умину,
старији се чиниш за годину.
А са ким се поздравити нећу?
Зашто ми се очи росом пуне?
Оста Зора, моја љубав тајна,
у кућици с друге стране Уне.
И тамо сам луњао, опрезан,
збуњен, трапав, као да сам везан.
Често сам јој писао задатке,
шапутао таблицу множења,
а кад би ме мило погледала,
осјећах се као младожења.
Сањао сам о њеноме лику
покрај Уне, скривен у врбику.
Одох кроз ноћ пуну крекетања
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене,
записо сам "Бранко воли Зору ..."
И данас ме увијек боли душа,
кад се гдјегод јави Крекетуша.
