Textual description of firstImageUrl

Бранко Ћопић‎ | РАСТАНАК




Тамо амо, с двојке на четворку, 
варакаш се, а детињство мине, 
превари те Уна чобаница, 
однесе ти четири године. 
Опраштај се с пустопашном браћом, 
поздрављај се заувек с Бихаћом. 

Замукоше собе интерната 
и у њима смицалице ђачке, 
оста пуста цеста за Притоку 
где смо крали орахе сељачке. 
Оста Мурат, посластичар стари 
и његови колачи "брдари". 

А другови! Коме прво прићи, 
док около споменари круже? 
Тихим гласом једва прогргућеш: 
- Дај ми шапу. Довиђења, друже! 
Окренеш се, док сузе умину, 
старији се чиниш за годину. 

А са ким се поздравити нећу? 
Зашто ми се очи росом пуне? 
Оста Зора, моја љубав тајна, 
у кућици с друге стране Уне. 
И тамо сам луњао, опрезан, 
збуњен, трапав, као да сам везан. 

Често сам јој писао задатке, 
шапутао таблицу множења, 
а кад би ме мило погледала, 
осјећах се као младожења. 
Сањао сам о њеноме лику 
покрај Уне, скривен у врбику. 

Одох кроз ноћ пуну крекетања 
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене, 
записо сам "Бранко воли Зору ..."
И данас ме увијек боли душа, 
кад се гдјегод јави Крекетуша.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана