Textual description of firstImageUrl

Бранко Ћопић‎ | МАРИЈА НА ПРКОСИМА



Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени 
о поносној тузи Маријине мајке.
А ти, вјетре с горе, огласи се јаче
да чујем срца што освету кују
и сваке ноћи бурније се чују 
срца другова с моје Клековаче.
О теби пјевам, Маријо с Каменице, 
дјевојко - ратниче из батаљона,
што си под титовку свила плетенице
и срцем кренула противу бетона.

Нећу да пјевам о Марији чобаници,
о скоку с камена на камен, 
о птици пастирици, о првој руменој у везу жици,
ни о њеној сузи, кад се зором краду
и журно бјеже ка Дрвару граду,
Каменичани, радници у Шипаду.
Прећутаћу о руву дјевојачком
и како тужно мири дуња жута,
а драги суђени, још невиђени,
често си привиђа на окрајку пута.
Сад видим Пркосе, брдо вјетрометно,
њихово гнијездо у нашем крају
и видим Марију на положају 
у њихове логе, у свитање рано,
поље осињацима посијано.
Трипут је муња кроз ноћ засијала, 
трипут је Марија јуришала:

Кад је на први бункер ударала 
у сијевању које живот брише,
село је своје у огњу гледала
и стада бијела којих нема више,
чула је старца гдје из јаме збори
и плач матере с дјететом у гори
Кад је на други бункер јуришала,
угледа мртве стазе испод Брине
и пепелиште умјесто Дрвара 
и згрчене у ватри машине;
видје - колона тамна и нијема
бдије над градом кога више нема.

А кад је на трећи бункер наступила,
смрт је шинула из тамна гнијезда 
и соколици поломила крила - 
над Каменицом се откинула звијезда.
Посљедње свитање гледају јој очи 
и задња пјесма из срца се точи:
Запјева о своме првом Илињдану,
када је свето бреме понијела,
поклонила му младост - ко драгану;
како је у зоре оштре и смрзнуте,
новорођенче драго, Домовину;
стезала на груди нетакнуте 
и често јој пјевала Партизанку,
челичну и росну успаванку. 

Марија, звјездом обасјана мати,
док над њом смртна згушњава се тама -
осмјехом посљедњим ратнике прати:
однијеше јој дијете на рукама!
У крви рођено, у срцу ношено 
и кроз триста ватара пронешено.
Иде бригада, носи Домовину
и дијете расте - чаробна бајка!
Над њиме невидљиво Марија бдије
и дише топлином - дјевојка и мајка.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана