Textual description of firstImageUrl

Бранко Ћопић | ДРУГАР ВЈЕРНИ



Фркћу коњи, збогом село драго, 
крећем на пут растужена лица, 
а с брежуљка, са пашњака знаног, 
гледа за мном другар чобаница. 
Сама, пуста, завијена муком, 
маше мала поцрњелом руком.

Зврје кола, промичу љескари, 
Трака пута у бескрај се вије, 
идем, кажу, на велике школе, 
у чудесни кошмар гимназије. 
Оста пашњак и јагањци бројни 
и цурица, другар нераздвојни.

Знам, сједиће сама, загледана 
у јагоде и шевина гнијезда, 
сјећати се мојих обећања
под живицом, уз трептање звијезда. 
Причао сам, није вајде крити: 
"Једном ћу се тобом оженити".

Отад прође коњица година, 
чекам листић, њеном руком писан, 
и спремам јој лагарију дивну: 
"Никада се оженио нисам! 
Вјечно, сјетан, мислио сам на њу, 
остах вјеран старом обећању."

Једног дана, кад се натраг вратим, 
ко туђинац, уозбиљен тмурно, 
већ ме нико дочекати неће 
ни у сусрет потрчати журно. 
Са пашњака, замуклога муком, 
нико неће домахнути руком.

А ја, ипак, предати се нећу, 
искитићу, као бајку стару, 
сјетну причу о цурици плавој 
и о њеном вољеном другару. 
У тој причи бићу вјеран, мио. 
Обрадуј ме, дивна лагаријо!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана