Textual description of firstImageUrl

Бранислав Петровић | * * *



Не умем да живим а живи ми се 
кад умрем родићу се чини ми се 

О боже боже шта учини твој син 
ти му даде лиру он је окачи о клин 

И јаукну страшно ко нико пре њега 
одричући се и песме и себе и свега 

Србија је земља у којој за пића 
песнике туку за нова открића 

Кад постигнем циљ и доспем у тмину 
нек се зна да нисам им`о отаџбину 

Време је свемоћно оно звезде меље 
да се зна да нисам им`о родитеље 

Па и мајку своју најсветију зору 
сам сам измислио као метафору 

Мајку то сазвежђе што кроз бескрај броди 
дуго сам молио да ме живог роди 

И родила ме живог ко жаруљу 
ал ме без оружја пустила у руљу 

И будући да сам први пут ван тмине 
не умедох да се браним од светине 

И дотле је дошло о мајко опрости 
враћам се натраг у тебе кроз кости 

Само сазвежђа мудра памте у свом сјају 
како ми је било тесно у бескрају.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана