облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
Доле у шуми, једно мече
замишљено, већ треће вече,
гледа у звезде.
Мече се љути већ трећи дан
што га терају у зимски сан
и замишљено стално ћути.
Тата се љути, мама се љути
и сви му веле:
– Откад постоји мед и пчеле,
откад постоји сунце и вече,
нисмо видели такво мече.
– "Шта ћеш да радиш – мама га пита –
кад лишће сасвим, сасвим пожути
и снег напада изнад рита?"
А мече ћути.
– "Ћта ћеш да радиш – бака му вели –
кад свет од снега сасвим побели?"
Тата се љути, мама се љути,
а мече ћути.
Одједном мече љутито рекло
шта га је пекло:
– "Нећу да спавам, нећу и тачка.
Зашто не спавају зец и мачка?
И птица изнад наших глава
зашто не спава?"
А онда тихо, тихо рече:
– "Баш ми је криво што сам мече."
Сад мама ћути, и тата ћути,
и сви су страшно забринути.
Мече се љути:
– "Узећу – каже – тротинет,
идем међ' децу, међу свет.
Нећу да спавам. Нећу и тачка!
што не спавају зец и мачка?"
Месец обукао чизмице жуте,
облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
А једно мече већ треће вече
Неће да спава. Гледа у звезде.
