на валу снова ја сам рај пловио,
на жалу снова ја сам чежњу ловио,
и у срцу је мом још красота
дечачких ноћи кад сам се будио
од неких мутних понорних лепота
и будећи се, још руком жудном грлио
те сетне сенке, препуне дивота.
Живота мога највеће је благо
сањање ноћно, и ништа ми драго
толико није на дану и јави
колико ово мутно, тешко лебдење
крви, и свести моје чудни кружење
у благој магли снова кад заплави…
