Textual description of firstImageUrl

Божидар Ковачевић | ЊЕГОШЕВА СМРТ

Кад сиђе тама на његово стење 
синуше звезде изнад гора свију,
небу се диже уздах из прсију
к'о кâд тамјана у велико бдење.

И узвишено утонув у мрење,
палећи видик пламеном очију,
мишљаше Његош мис'о најдивнију:
да не бива без смрти васкрсења.

А од те мисли, краљице бескраја,
болне га груди престаше болети,
и опоји се живом водом раја

његова душа што је знала волети
једино вечност и суморне голети
свог убогога и уклетог краја.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des