синуше звезде изнад гора свију,
небу се диже уздах из прсију
к'о кâд тамјана у велико бдење.
И узвишено утонув у мрење,
палећи видик пламеном очију,
мишљаше Његош мис'о најдивнију:
да не бива без смрти васкрсења.
А од те мисли, краљице бескраја,
болне га груди престаше болети,
и опоји се живом водом раја
његова душа што је знала волети
једино вечност и суморне голети
свог убогога и уклетог краја.
