дотакла милост усне тајанствене
и што су наша бића нераздружна
и што је она заволела мене.
Души је драго што је телу сужна!
Не схвата судбу човека и жене,
радост љубавна да је врло тужна:
гле, никне за дан красни цвет и свене.
Пролази од сна и од смрти тише
да вртом душе наше промирише
и да никада не процвати више.
Ко Богу човек лепоти се моли,
ал' смртну жену само једном воли
љубаављу која уздиже и боли.
