дах ветра пролећног преко старих рана
да се вечно сећам, и кроз милион
лета у живљењу новом тог дана,
да једнако сањам пламен тих очију
корак малених ногу, таму тихог стана,
да је мисли моје траже целог дана
зурећи у сваки прозор и кочију.
Да л' са цвећем вене крај банкара стара
што јој место жара, често од златара
увече донесе драгоцени дар?
Или се за бледог свирача удала
који има само страсни пој гудала
да угаси ноћас њене душе жар?
