ког вапе и куну вековима људи,
разби ми ноћас бледом руком груди,
зграби ми срце, свирепо га оте.
Залуду плачем, ‒ о бола, о грехоте! ‒
за мојим срцем; његов осмех блуди:
црни анђео демонске красоте
утапа се у зори која руди…
Пролећни облак, надвијен над шумом,
у јутарњем руменилу благом,
пренух се нагнут над уснулом драгом.
Сниваше Дивна у пени од чипака,
усном се смејаше, а оком плакаше,
док јој се рука мојим срцем играше…
