луда хармонико уцветалих ливада
глушачко пролеће.
Лепотице кажњеника
у логору песме
предобра вило.
Пењи се на моју крхку пут
без страха.
Мироваћу као камен
волећу те до последњег даха.
У нашој љубави
расцветао се
од среће пламен.
И љубићу руже дисања
сањаћу те испод небеског грања.
Сад мислим да сам Бог тишине
или пречудан самац.
Мачванко! Мачванко!
Са мојих груди скини
од туге претешки ланац
док нису на нас набацане
мађије и чини.
Још нам ноге горе
у слаткој прашини
очи нам скакућу, скакућу
по шареној месечини.
