Гвоздено детињство
ћути пред свилом Среће.
Глушци, село моје,
што кујеш песму, мене.
Глушци, ватро угашена
за студен тишине моје.
Један безноги путник корача обалом Битве.
Један бескрили голуб ноћима стреми.
Мајка утехе узидала је у мене злато јутра.
Срећа је, понекад, и горак хлеб.
Изнад летине облак трновит,
и јагње осмеха, тужно јагње осмеха.
Једна фрула тражи руже Доброте,
Мајко, из очију Твојих угаслих.
