млеко твог питомог неба
ороси моје стрњике очију
тад нисам жељан ни хлеба.
Кад вивак из шевара
постане звоно песме моје
у освит дана
тад ми у души пчеле се роје.
Кад пусто подне
пољима трешти у сјају
тад ми у души штенци врућине
гладни залају.
Кад јаблани јесење сањалице
и луди багреми – свати пролећа
милују сребро звезда
тад ми се душа умрлих сећа
Кад ме загрле уједрале гране
твог зеленог ћутања
душу ми
тад цркви води путања.
