Textual description of firstImageUrl

Перси Биш Шели‎ | ШЕВИ



Еј, здраво душе ведрине! 
Ти си од птице више, 
кад с неба, или с висине,
сипаш песаме к'о кише
што ти се лако саме у срцу ускладише. 

Са земље хитро се дижеш
к'о пожар се разгараш,
и увис далеко стижеш,
плав бездан крилом параш,
па певајући кружиш, кружећи песму ствараш.

Кад сунце, што облак грли,
с блеском на запад мине,
читаво биће ти хрли,
у гримиз који сине,
к'о бестелесна радост кад први пут се вине. 

Ноћ се румена, рана,
топи око твог лета; 
као у светлости дана
звезда што небом шета
невидљив си, ал' пој твој стиже до нашег света,

Тај кликтај, бритак к'о стреле
сребрних метеора
које се изгубе беле
чим гране бела зора,
па не види их човек, ал' осетити их мора. 

Ти гласом надвладаш твојим
тишину земље и зрака,
к'о месец сјајем својим
што свлада царство мрака
кад усред ноћи мркле провали из облака.

О, да л' си к'о ствари друге? 
Шта ти је најсличније? 
Чак ни из облака дуге
капља канула није
сјајна к'о пљусак што је те твоје мелодије. 

Ко песник си што, у своје
мисли скривен сјајне,
безбрижним људима поје
стихове величајне,
па осећати почну немир и наде тајне; 

К'о дева господског соја
која на кули горе
у ноћи недра своја
лечи од љубавне море
свирком, слатком к'о љубав, што плави њене дворе; 

к'о свитац ти си од злата
који, кад доља мири
росом што ноћу се хвата,
прозрачну светлост шири
кроз траву што га штити да из ње не провири; 

К'о ружа у жбуну своме
коју су ветри свили
па се у игрању томе
до бесвести опили
слатким мирисом њеним лопови тешкокрили.

Звук пљуска што с пролећа
сав травин расветли сој,
бокоре роснога цвећа
и друго на земљи тој - 
ведро, блиставо, цвеће - твој је превазишо пој.

Какве су радости силне
у то срце ти стале? 
Земаљске песме умилне,
што вино и љубав хвале,
такав божански занос још никад нису знале. 

Певања победна разна
ил' хор што свадбу прати
хвалисања су тек празна 
не могу уз тебе стати; 
недостаје им нешто, ал' шта - тешко је знати.

Где ли се напев твој роди? 
К'о ли му изворе знаде? 
У гори, пољу ил' води?
Ил' ти га небо даде? 
Ил' љубав твоје врсте? Зар ти не знаш за јаде? 

Та радост жарка и чедна
не позна опадања: 
не тишти тебе ни једна
бол мучних осећања: 
љубиш – ал' не знаш тугу ситог љубавног стања. 

Када ти будне ил' снене
мисли о смрти суде,
за те су истине њене
лепше но за нас људе,
зато твој напев може к'о кристал чист да буде. 

Док крај нас године теку,
дух за нестварним жуди; 
осмех нам увек бол неку
крије што тишти груди; 
најслађом песмом нашом највећа туга блуди. 

Па и да можемо лако
страх, мржњу да презремо,
да смо се родили тако
да сузе не проспемо,
ипак не бисмо могли ту радост да стигнемо. 

Више нег свирка драга,
ритма пуног милине,
више од књишкога блага
биле би те вештине
песнику сваком, птицо, што гледаш тле с висине! 

Када би мени ти рекла
пола радости своје
складна би лудост потекла
с обе усне моје,
и свет би мене слушао к'о ја те песме твоје.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана