нек љубављу се из мог ока хране;
она је слика те лепоте твоје
што кô одблесак у мом уму гране.
Та прозбори ми – твој је глас кô јека
из срца мога, па ухо ми чује
да већ ме љубиш. Кô госпа си нека
што пред огледалом снове снује.
О своме лицу које у те гледа.
Ја црпем живот док те оком пратим,
а слатко то је. О, како си нежна
кад жалиш мене што толико патим.
1815.
