Румен је вечерња позлатила врхе,
А сутон завија у контуре мрке
Све. Лахор разноси мирисе од ружа.
И мирише бреза, хучно шуми река,
До неба се диже стуб вечних топола,
Чије лишће свеже шапће песму бола,
Док гора умире без шума и јека.
Још понеки чобан из поља се враћа,
И двојнице носи њих се живо лаћа,
Па уморан седа крај некога бора
А сићани звуци слатко, тихо теку,
Реметећи нежно ту тишину меку,
Што лагано, лако лебди поврх гора.
На Ресави, 17. јула 1910.