Артур Рембо – СПАВАЧ У ДОЛИНИ

Кроз котлину лудо речица шумори

Вешајући зељем сребрнасте траке.

Ужарено сунце већ зори на гори,

А у малом долу лескају се зраке.

Лежи млади ратник сред куштравих трава,

Око голе главе песма влати шушти.

Отворених уста, блед испружен спава.

По његовом лицу светлост неба пљушти.

Спава. Обрис ногу перуника скрива.

Кȏ болесно чедо ту насмешен снива.

О, загрли га, земљо, тако му је зима!

Ирис залуд нос му дражи мирисима,

Он укочен лежи с руком на грудима,

Где две рујне ране с десне стране има

• Превео Иван В. Лалић

Артур Рембо – СПАВАЧ У ДОЛУ

То је зелен-рупа с распеваном реком
Што сребрне прње полудело качи
О траву: ту сунце на брегу далеком
Блешти: то је долац што пенасто зрачи.

Отворених уста, ту млад војник спава.
Јастук му је плава поточница свежа.
Блед је, под облаком пружен преко трава,
А светлост му дажди на зелени лежај.

С ногама у цвећу, он се у сну смешка,
Као дете које мучи болест тешка.
Загреј га, природо, јер зима га мори.

Мирис му дрхтаје ноздрва не буди.
Миран, младић спава, с руком преко груди.
Црвена му рупа с десне стране гори.

Октобра 1870.