Ја кретах, с рукама у два џепа шупља;
Имао сам чак и капут идеални;
У скитњи, о Музо, био сам твој стални
Заточник што у сну цвет љубави скупља.
Рупом си зјапиле хлаче ми једине.
– Бејах Палчић-сањар што сликове иште.
Велика ми Кола беху коначиште,
– А моја сазвежђа шуштаху из тмине,
Те, уз пут седећи у јесење вече,
Ја их ослушкивах, пустивши да тече
Мојим челом роса – сок што снагом врца,
Па, слажући риме сред чаробне тмице,
Ја сам пребирао, кô на лири, жице
Рањених ми цревљи – стопу поред срца.
Имао сам чак и капут идеални;
У скитњи, о Музо, био сам твој стални
Заточник што у сну цвет љубави скупља.
Рупом си зјапиле хлаче ми једине.
– Бејах Палчић-сањар што сликове иште.
Велика ми Кола беху коначиште,
– А моја сазвежђа шуштаху из тмине,
Те, уз пут седећи у јесење вече,
Ја их ослушкивах, пустивши да тече
Мојим челом роса – сок што снагом врца,
Па, слажући риме сред чаробне тмице,
Ја сам пребирао, кô на лири, жице
Рањених ми цревљи – стопу поред срца.
• С француског превео Никола Бертолино
