Већ само толико да бисмо оздравили
– Бјесмо обични људи.
И нама ноћ се скривала под окном међу ружама
Земљу смо малим словима писали
И куполе бјеху за брдима закључане.
Небу се молисмо – а глас нам тежак бјеше
И опет доље на земју падаше
Да ништа нас не чује јер нема ко да нас чује.
Би вријеме да нико се други не роди, Господи...
Са македонског препевао Сретен Перовић
