стоји нека дрвена кутија
и на њој урезани коријење и лоза.
Лозово лишће покрила прашина
како она тамна сјета
што сад покрива лице моје мајке.
У кутији још стоји
писмо од оца мога
као сунце охлађено
и треба само неког предвечерја уочи недјеље
да се нађеш у свом родном дому
и осјетиш како писма неука слова
узнемирена зову да им отвориш прозор
да би своје давно вријеме напустила
и да би у бескрај запловила
гдје некад
нико за пепео знао није!
Са македонског препевао Сретен Перовић
