колико вјекова у мојој крви
пустоши љето у које отиде.
Рећи јој како ноћима свитка њен глас
на мапи како поступно све воде пониру
и све је бесмислено уз осамљена стабла.
Затим написаћу још само један ред
да скријем се међу слова њеног имена
ја вјечни заробљеник Маријине граматике дивне.
•Са македонског препевао Сретен Перовић
