исцедићете је.
Ослоните се о камен
њено ћете име чути.
Сиђите до реке
дно ће вас њоме почастити.
Лезите и почините
и ноћ ће вас њоме покрити
На овом храсту исписаћу ти име
нека га кише сперу
жедне у земљи
да напојиш.
На овој њиви грумен тебе ћу засејати
да раж никне
да њиме унуке прехраниш.
На овом риту оставићу те
и када одем
опет да те посматрам
Велику.
Ево те просте земље од дволичног камена и сунца
Деце још непроходале где одгрћу лобање
По градинама.
Ево те просте земље од паучине и воде
Где слобода мудро записује имена сељака.
Уместо икона по црквама
И где лето ко судбина
Траје до последњег устанка.
Ево те просте земље од уморног дисања и мука
Кроз коју време одлази и опет се враћа
Са њом да подели лажно трајање.
О, ево те просте земље од грча и од чекања
Што и звезде научи да говоре македонски
А нико је не зна.
Испеше се маглетине пут брда навише
- И месец ће украсти.
Доле за реком
Горе за дубравом
Одзвања поље ко зна већ који век
Обувено у војничке цокуле.
За урлик вука и страх небеса моја је земља рођена
Без чемпреса и без дуге.
До капи, три дана пре него се покаженад мојом земљом
Гробови облак посисају
И црна сенка ножа уместо крста камен што те покрива засењује
За вјек и вјеков.
Јер ништа не пристаје овом дивљем биљу и црном бору
Једино да чека надошло.
Нагледах се месечине. Као кап моја сагорела душа
Попих те за три живота унапред и опет горим.
Истекох са свим рекама и празна корита донесох морима
- И за шпијуна у твом месу, ако се скривао бол ме пече
Јер нас ти од малена научи
Да се тако просто, тако јасно разумемо
Тај нож што га није - среће нема.
За неколико корака недостижности
остави ме јутро за тобом.
Учини ми се растајемо се:
Твој пут навише
Мој пут теби води.
Нагази ме, сакри ме у коренима својим
да се никада не растанемо.
С македонског превео Радивоје Пешић
