Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,
И видела сам где цветају зоре неизречне
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим:
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови,
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни,
Цветови звезданих бескраја,
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души!
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу,
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,
Па модре сасе априлских ведрина
Тихе маргерите у бездану морске траве,
И пламене купе и гроздови свилни
И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје:
Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.