Усред облака лепршавих и меких,
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих.
Свом дому тромо иде жена неверна,
Њено је лице строго и замишљено,
Одано најчвршћем загрљају сна,
А том ватром храбри срце уплашено.
Брига ме за њих – рече у свом немиру –
Загушљиво ми је свете – гласно прозбори –
Бежећи свом врту да гледа звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одмори.
1918.
• С руског превео Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)