све те жене што мину и гину
са својим луфтбалонским месима
испод лакокретних сукања
по шеталиштима и игранкама
по знојноцрпним момачким собама
и коначно
цептећи издуване
у никлованим рашљама гинеколошких
столова –
једном ће ипак бити мајке:
у представи неког
као Буда камено посађени
дистрибутери казне и праштања
за којима неће престати да жуди
снежна чистота сећања.
