Љубави страсне немир слепи, чудни,
Верна си ми, ал' зашто речи твоје
Воле да плаше мој ум вечно будни?
Сред поклоника што за тобом лете
Што желиш ти да драга будеш свима?
И празне наде што дарује њима
Твој поглед, час нежан, час пун сете?
Заслепивши ми ум и мисли моје,
У љубав болну моју уверена,
Не видиш ти кад у тој патњи страсној
Туђ сам разговору, у вечери касној,
Усамљен чамим изван круга њена.
Ни погледа, ни речи нема твоје:
Кад одлазим – са страхом, с молбом мамном,
Не следе никад твоје очи за мном:
Лепотица кад која са мном стаје
И двосмислен поведе говор свој,
Мирна си ти, и шаљив прекор твој
Убија ме, јер љубав не одаје.
Кажи ми још: супарник вечни мој,
Затекавши ме с тобом усамљена,
Због чега тебе поздравља лукаво?
Ко ти је он и какво има право
Да тугује и бди пун љубоморе?
Без матере и полуодевена,
Насамо измеђ' вечери и зоре,
Што њега ти у часе примаш касне?
Но вољен сам и, кад си са мном сама,
Пољупци су ти тако пуни плама,
И нежна си, а речи твоје страсне
Тад искрено су пуне душе твоје:
Теби су, знам ја, смешне муке моје.
Ал' вољен сам и могу да те схватим;
Но не мучи ме, мила, ја те молим,
О, не знаш ти колико силно волим,
И не знаш како ја дубоко патим.
1824.