Уткали су се у златан руб облака,
трепте у лишћу, у перју птичјих крила,
далеки они дани кад си била
мој први немир и жудни сан дјечака.
Па ми и сада, у ове позне часе,
још сјаји давни осмијех твога лица,
као што дању гори сијалица
коју су заборавили да угасе.
