судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.
Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко андјеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...
И када се смејеш убедјењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.
Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.
Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?
О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?
Лукавији од северне ноћи,
и јачи од ајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.
Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...
29. децембра 1912.
Превео Миодраг Пешић
