Вито Николић – УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Понекад, давна, сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
Да ли си негдје свила дом,
Или још увијек, ко некад,
Луташ поноћним Београдом?

Да ли још тражиш оног чудног,
Оног из твојих снова врелих,
Кога си тражила узалудно
И оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
Он ипак једном мора доћи
Из твојих лијепих снова, драга,
У твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
Из дивних шума непознатих
Право у наше ружне несне,
У горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Опширније...

Вито Николић – СЕПТЕМБАР

Тај сјај заласка, та рана јесен,

Те страсне боје нашег бола
И тихи лист што мрући бљесне
Како да слави сопствени пораз.

Тај чудновати мир небеса,
Та дубока и умна плавет
– није ли, можда све то пјесма
коју би требало знати напамет.

Опширније...

Вито Николић – ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изиђи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.

Соња, изиђи и изнеси само
мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.

Соња, изиђи да скитамо,
ноћас је нестварно лијеп град.

Опширније...

Вито Николић – ПРОЉЕЋНА АСОЦИЈАЦИЈА

Зашто твој мали смијех
не може да се сије
по орањима црним;
да клија и зрије,
да зрни
попут пшенице?

Тада бих на слаповима мојих вена
саградио воденице
и постао млинар вјечито прашњав
од твога смијеха?

Опширније...

Вито Николић – ПРОЉЕЋЕ

Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.

Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима – том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,

док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.

Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци – моје дубоко поштовање.

Опширније...

Вито Николић – НЕ ВЈЕРУЈЕМ ОВОЈ НОЋИ

Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
Још могу понеки осмијех да слажем,
понеку срећу да одглумим,
још могу понешто лијепо да кажем
сваком осим себи
– не дају ми
болнице,
болнице,
брезовици,
бежанијске косе,
касиндоли.
Узалуд се враћам некад драгој слици,
птици,
небу,
лишћу...
Боли,
боли,
боли...

И кријем се тако крвав
унакажен
у завјесе своје црне
страшне кише...
Још могу понеки осмијех да слажем
али све тише,
тише,
тише...

Опширније...

Вито Николић – НЕСАНИЦА

Ноћу,
У грчу несанице,
Дозријевају самоубице,
А онда тамо у освите сиве
Падају зрели међу живе.
Да ли то и ја
Дозријевам
Ноћас док вјетар жално пјева

По улицама
И под мојим челом,
Да ли то и ја дозријевам
Или сам, можда, већ презрео,
Па сада венем сам и таман
Миришући невесело.

Опширније...

Вито Николић – МОЖДА

Можда ту љепоту
којом живим сада
у неком животу
просањах
некада
сад
и она ми стиже
у мимогреду
у овом животу
ко зна ком по реду.

Можда баш овако
и баш оволико
стајао сам давно
пред том истом сликом
не слутећи да ће
она
једног дана
изаћи да живи
изван свога рама!

Опширније...

Вито Николић – КОЛИКО...

Колико кукавичлука треба за једну
храброст
о јутро добродошло
и колико опет храбрости за кукавичлук
срце моје.

Чије срце ноћас грије
твој весели звонки смијех.
Срећо моја давно прошла,
коме ли си добродошла.

20. август 1973.

Опширније...

Вито Николић – КЛЕТВА

Бестрага ти глава
о али без трага
већ одавно иде
моја глава драга
из зоре
у зору
зора
а шта даље
ко нас у тај бестраг
из бестрага
шаље...

Ниси ништа ружно
рекла добра жено
све је то још давно
ружније речено
проклет сам ја
проклет
зна то ова глава
па се ево
луда
некако спасава
па ме ево некуд
очајника води
да ми пукне мрамор
у некој слободи.

Опширније...

Вито Николић – И ОПЕТ ЈЕСЕН

И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
– сам си,
Николићу.

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
– без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.

А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
– чело.

А шта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?

Опширније...

Вито Николић – ИНТИМЕ

Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.

Ја сам био кафански и више нич'ји,
и био пуст и презрен – нежељен ко гробар.
Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.

Опширније...

Вито Николић – ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

Опширније...

Вито Николић – ДАН

Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња – изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани.

Опширније...

Вито Николић – БИЋЕ ЈЕДНО ВЕЧЕ

Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила
знам,
биће ти тешко а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.

Опширније...

Вито Николић – БЕЗ СВЕГА МОГУ

Без свега могу
– без руку,
без ногу,
без главе се
чак
осјећам
много комотније,
али без срца
– без срца не могу,
тог маленог срца
својег
и свачијег.

Опширније...

Вито Николић – БАЛАДА

Ми смо бескућници ал' не и убице
и зашто нас се свак гнуша и боји,
зашто шириш плаве очи дјевојчице
кад прођемо јутром крај прозора твојих?

Нисмо ми с Марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд нисмо што би се плашила.
наших мутних очију и прљаве косе?

Ми смо људи ко и други људи
само с много више среће зле,
али зато ми имамо груди
и широко срце за сваког и све.

Ми смо бескућници, ал’ не и убице
и нек нас се нико не гнуша и боји,
немој ширит плаве очи дјевојчице
кад прођем опет крај прозора твојих.

Опширније...

Вито Марковић – ШУМАРА

Мршав ветар
једну грану брсти
У дну неба
Облак звезде поји
Куд ће шта ће
Лептир ваздух крсти
Људи моји
Људи моји

Црна шума
Црњој шуми шета
У корову
Пало сунце стоји
Куд ће шта ће
Шума преко света
Људи моји
Људи моји

Младо дрво
Изван шуме свија
Из висине
Месец звери броји
Куд ће шта ће
Зверка зверку вија
Људи моји
Људи моји

Опширније...

Вито Марковић – ПИСМО

Драге моје људине
Коме да се обратим

у дну себе рањена
држим усне скупљене
имам очи велике
попут пуна месеца

Добре моје људине
Коме да се откријем

нешто има у мени
главу моју отима
ја га зовем напоље
претим њему очима

Лепе моје људине
Коме да се пожалим

Нешто ћути у мени
једе моје нутрине

Опширније...

Вито Марковић – ОНОЋЕЊЕ

Врх ми главе ноћно седа
Долом доли хоће бити
Црвен пожар не да снити

Талас траве ношен ветром
Дном се ока хоће свити
Зелен облак не да снити

Шум се шуме стере кругом
Лист у листу хоће спити
Шарен ветар не да снити

Дан ми кани трулој ноћи
Слеп се месец хоће скрити
Бујан бескрај не да снити

Опширније...

Вито Марковић – НОЋ

Коров ноћи испод цвета зри
Суза сунца у сред мрака ври
У црн црном црна звезда спи

У црн црном црна звезда спи
Трагом неба крајем краја ли
Лик у лику читав облик ми

Лик у лику читав облик ми
Мером дана ноћ у ноћи ли
Врхом врха крајем краја сни

Иже јесте око стооко
Лист у листу грму је
Клас је класу зрном пшеница

Опширније...

Вито Марковић – ID EST

Свет ми овај на јазбину личи
На уста лава крвљу што базде
Ја као миш репић што свој
Вучем сенку за собом

Ходом сам премерио ову земљу
По линији срца све ходећи — бродећи
Крвотоком несмерја — безмерја
У свим правцима играо сам на ланцу
Виту Марковића
И никога више сем њега
Нисам могао
Овом свету показивати

Опширније...

Вито Марковић – ЧОВЕК – ЧАР РАЗОЧАР

Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог

У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
не би ни гледао

Опширније...

Вито Марковић – БЕЛИ ЂАВО

Мој живот у понор цури
Из дана у дан све је мањи
За мном ђаво у стопу јури
Жели сенку да изнајми

Скупа са њим улазим у свет сури
Поклањам му своју сену
Место мене он сад жури
У смрт превремену

Иза свега (о иза свега)
Стазом леве стране
Видим увек само њега

Попут муње (сваког часа)
У поље таме
Лик му се беласа

Опширније...

Вислава Шимборска – ЖИВОТ НА ЛИЦУ МЕСТА

Живот на лицу места.
Представа без пробе.
Тело без мере.
Глава без размишљања.

Не знам улогу коју играм.
Знам само да је моја, незаменљива.
О чему говори комад,
одгонетати морам тек на сцени.

Рђаво припремљена за почаст живота,
тешко подносим наметнути темпо акције.
Импровизујем, мада се гадим импровизација.
На сваком кораку спотичем се с непознавањем ствари.

Мој начин постојања осети се на устајалост.
Моји инстинкти су потпуно аматерски.
Трема, објашњавајући ме, још више ме понижава.
Срећне околности осећам као окрутне.

Неповратне речи и покрети,
недобројане звезде,
карактер као плашт у трку закопчавам –
то су жалосне последице те наглости.

Да је бар једну среду одвежбати на време
или бар један четвртак још једном поновити!
И ето, већ петак долази с непознатим сценаријем!
Је ли то у реду – питам
(храпавим гласом,
јер ми иза кулиса нису дозволили ни да се искашљем).

Варљива је мисао да је то само површан испит,
одржан у провизорној просторији. Не.
Стојим усред декорација и видим како су солидне.
Удара ме сложеност свакаквих реквизита.
Окретна апаратура делује већ дуго.
Попаљене су чак и најдаље маглине.
Ох, уопште не сумњам да је то премијера.
И што год да учиним
претвориће се заувек у оно што сам учинила.

Опширније...

Вислава Шимборска – УЗ ВИНО

Погледао, додао ми лепоте,
а ја је примила као своју
Срећна, прогутах звезду.

Допустих да будем измишљена
по слици и прилици одраза
у његовим очима. Играм, играм
уз лепет изненадних крила.

Сто је сто, вино је вино
у чаши која је чаша
и стоји стојећи на столу.
А ја сам привидна,
привидна до невероватности,
привидна просто до крви.

Причам му шта хоћу: о мравима
што умиру од љубави
под сазвежђем маслачка.
Кунем се да бела ружа
поливена вином пева.

Смеје се, нагињем главу
опрезно као да проверавам
проналазак. Играм, играм
у зачуђеној кожи, у загрљају
који ме ствара.

Ева од ребра, Венера од пене,
Минерва из Јупитерове главе
биле су неупоредиво стварније.

Кад ме он гледа,
тражим свој одраз
на зиду. И видим само
ексер с ког је скинута слика.

· С пољског превео Петар Вујичић

Опширније...

Вислава Шимборска – ТРИ НАЈНЕОБИЧНИЈЕ РЕЧИ

Када изговарам реч Будућност,
први слог већ одлази у прошлост.

Када изговарам реч Тишина,
нарушавам је.

Када изговарам реч Ништа,
стварам нешто,
што се не смешта у било какво непостојање.

С пољског препевала Бисерка Рајчић

Опширније...

Вислава Шимборска – ТРАЖИМ РЕЧ

Једном бих речју да их опишем:
какви?
Узимам речи просте, крадем из речника
мерим, вагам, изучавам –
Ниједна никад
није права.

Свака најодважнија – страшљива,
свака најпогрднија – пуна светости.
Свака најокрутнија – одвећ милостива,
свака омразе пуна – с премало јарости.

Та реч мора бити као вулкан,
нек бије, кида, руши,
ко страхотни гнев божји,
ко мржња нек се пуши.

Хоћу ту једну реч, саму,
крвљу натопљену:
нек ко зид око губилишта
прими у себе сваку заједничку јаму.
Нек опише јаче но ишта
ко беху они – шта им се спремало.
Јер оно чим слух ми дише,
јер оно што се пише –
све је премало.
Премало.

Немоћан је говор наш,
звук изненадан – убог.
Тражим с напором мисли,
тражим ту реч баш –
ал пронаћи не могу.
Не могу.

Опширније...

Вислава Шимборска – СРЕЋНА ЉУБАВ

Срећна љубав. Је ли то нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?

Уздизани једно од стране другог без икакве заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта – ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?

Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!

Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!

Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.
Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.

Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.

С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.

•Превелa Бисерка Рајчић

Опширније...

Вислава Шимборска – СРЦУ У НЕДЕЉУ

Хвала ти, срце моје,
што не оклеваш, што се трудиш
без ласкања, без награде,
већ због урођене вредноће.
Имаш седамдесет заслуга у минуту.
Сваки твој грч је
као отискивање барке
на пучину
на пут око света.

Хвала ти, срце моје,
што ме често
вадиш из целине
чак и у сну посебне.
Пазиш да се скроз-наскроз не пресањам,
скроз-наскроз,
за шта нису потребна крила.

Хвала ти, срце моје,
што сам се опет пробудила,
и мада је недеља,
дан одмора,
под ребрима
одвија ми се уобичајено претпразничко кретање.

• Превео Петар Вујичић

Опширније...

Вислава Шимборска – ПУТНИЧКА ЕЛЕГИЈА

Све је моје, а ништа својина,
ништа својина за сећање,
а моје – док га гледам.

Тек што се сетим, већ не знају
богиње која је чија глава.

Из града Самокова само киша
и сем кише ништа.

Париз од Лувра па до нокта
превлачи мрена.

Са Сен–Мартена – само степенице
што у нетраг воде.

Ништа више него мост и пи
од Лењинграда свег у мостовима.

Сирота Упсала
с мрвом велике катедрале.

Несрећни софијски плесач,
тело без лица.

Посебно му лице без очију,
посебно му очи без зеница,
посебно зенице мачје.

Кавкаски орао једри
над реконструкцијом кланца,
сунца је злато нечисто,
и лажно камење.

Све је моје, а ништа својина,
ништа својина за сећање,
а моје – док га гледам.

Предели –
небројени, неизмерни,
а посебни до најтањег влакна,
зрнца песка, капи воде.

Ни влат нећу сачувати
у свој њеној видљивости.

Поздрав с опроштајем
у истом погледу.

За обиље и недостатак
исти покрет врата.

Опширније...

Вислава Шимборска – ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.

Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.

Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

Опширније...

Вислава Шимборска – НЕНАДАНИ СУСРЕТ

Веома смо предусретљиви једно према другом,
тврдимо, да је лепо срести се после много година.

Наши тигрови млеко пију.
Наши јастребови пешице иду.
Наше ајкуле у води тону.
Наши вуци пред отвореним кавезом зевају.

Наше змије ослободиле се муња,
мајмуни надахнућа, паунови перја.
Шишмиши из наше косе одавно одлетели.

Застајемо на пола реченице
беспомоћно насмејани.
Наши људи
не умеју да разговарају.

С пољског превела Бисерка Рајчић

Опширније...

Вислава Шимборска – * * *

Некада смо свет знали насумице:
беше тако мален, могао је стати у стисак руковања,
тако лак да се могао описати осмехом,
тако обичан – као у молитви одјек старих истина.

Није нас чекала историја с победном фанфаром:
сунула нам је у очи прљави песак.
Пред нама беху путеви далеки и слепи,
затровани бунари, горак хлеб.

Наш је ратни плен познавање света:
он је тако велик, могао би стати у стисак руковања,
тако тежак да се може описати осмехом,
тако необичан – као у молитви одјек старих истина.

Опширније...

Вислава Шимборска – НАДГРОБНИЦА

Ту лежи старовремска ко запета нека
ауторка тек покоје песме. Сан довека
даривала јој земља, премда њеног трупа
не беше ни у једној од књижевних група.

Али за боље не зна тихи гробни кутак
сем за лопух, сову и слик овај лаконски.
Путниче, узми сад свој мозак електронски
и над судбом Шимборске помисли тренутак.

Опширније...

Вислава Шимборска – МАЛО О ДУШИ

Душа се има
нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном
годину за годином
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима
као што су померања намештаја,
вучење кофера,
или крстарење путевима
у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаза.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Кад нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба
за било какву доминацију
и жестина грамзивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и када их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и кад ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.

С пољског превела Бисерка Рајчић

Опширније...

Вислава Шимборска – БЕЗ НАСЛОВА

Остадоше тако усамљени,
тако без иједне једине речи,
и у таквој нељубави да је право чудо било –
попут грома из ведра неба, претварања у камен.
Грчка митологија у тиражу од два милиона,
али ни за њега ни за њу нема спаса.

Када би се макар неко појавио на вратима,
било шта, макар за трен, појавило и ишчезло,
утешно, тужно, одасвуд, ниоткуд,
које изазива смех или страх.

Али ништа се неће догодити. Ништа, само по себи
невероватно. Као у грађанској драми
то ће до краја бити коректан растанак,
чак с рупом у небу непрослављен.

На зидовима непољуљаног тла,
једно због другог тужни,
наспрам огледала стоје, где
ничег осим одраза земног нема.

Ничег осим одраза двоје људи.
Материја је будна.
Колико је дуга и широка, и висока,
на земљи и на небу, и постранце
о урођеној судбини брине
као да се због срнице изненадне у овој соби
Универзум мора срушити.

С пољског превела Бисерка Рајчић

Опширније...

Вислава Шимборска – БЕЛЕШКА

У првој витрини
лежи камен.
Видимо на њему
неизразиту црту.
Дело случаја,
како веле неки.

У другој витрини
део чеоне кости.
Тешко је утврдити –
животињска или људска.
Кост као кост.
Идемо даље.
Ту нема ничег.

Остала је само
стара сличност
искре искресане каменом
са звездом.
Размакнут вековима
простор поређења
добро очуван.

То нас је он
измамио из унутрашњости врсте,
извео из круга сна
испред речи сан,
у коме што је живо
рађа се занавек
и умире без смрти.

То је он
претворио нашу главу у људску
од искре до звезде,
од једне до многих,
од сваке до свих,
од слепоочнице до слепоочнице
и оно што нема очне капке
отворио у нама.

Из камена
одлетело је небо.
Штап се разгранао
у честар завршетака.
Змија однела жалац
из клупка својих узорака.
Време се заокружило
у годовима дрвећа.
У одјеку се умножило
завијање пробуђеног.

У првој витрини
лежи камен.
У другој витрини
део чеоне кости.
Умакли смо животињама.
Ко ће од нас умаћи.
Кроз какву сличност.
Кроз поређење чега с чим.

• С пољског превео Петар Вујичић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 73

Гледаш ово доба годишње у мени
Грање с жутим лишћем, без, или с мало,
Дрхте, студе, чекајући хорови срушени,
Где тма нежних птица некад је певало.

Ти видиш у мени дан што трне дуго
Сумрак на западу кад сунце зађе, затим
Брзо га односи црна ноћ, то друго
У спокоје и смрт што све запечати.

Жар видиш у мени, оне ватре што на
Пепелу још згара – он је младост њена –
На одру на којем издахнуће она,

Оним уништена чиме је храњена.
Појмиш ли то што ти снажи љубав, јаче
Волећи оно што скоро нестаће.

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 60

Као талас што жалу шљунчаном бежи,
Наши се тренуци журе ка свом крају
И сваки прошлом већ полако тежи,
А за место напред сви се отимају.

Рођење што с прва пуним светлом гори,
Гмиже ка зрелости што круни се лако
Његова се слава с кривинама бори,
Дарујући тренове уништене тако,

И време буши украсе младости
Урезује боре на челу лепоте,
И истином гута природе реткости,

И његовој коси ништа се не оте,
Али мој стих остаће да врсност слави,
Надам се, упркос руци што све млави.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 43

Све што више жмурим, очи боље виде,
Читав дан што гледе – свег' се оне дуре,
Али када спавам сном те јарко виде,
У мраку најцрњем јасно у те зуре.

Кад тебе траже – сена сен озари,
Обрисом својим црта слику жене
На јасном дану, да јасније жари,
Да твоја тако сја кроз слепе зене.

Колико среће има у твојим очима
Кад те виде усред дана жива
Кад твој сен титра у глувим ноћима,

Док ми лепа жена сан дубок снива!
Сви дани су ноћи – док те не угледам
Све ноћи дани – кад те будан сневам.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 2

Кад ти четрдесет зима сколи чело
И нагрди ровом поље што је сјало,
Привлачна ти младост – гордо рухо бело –
Биће један дроњак који вреди мало.

И упитан тада: Шта је са лепотом,
Куд се твојих младих дана благо деде?
"У усахлом оку", ако додаш потом
То ће бити стид и речи што не вреде.

Из лепоте твоје изданак да вири –
Тад би мого рећи: "Ово дете сада
Правда моју старост и мој рачун мири",

Јер твоја лепота и у њему влада.
То би било – бити обновљен – стар, јадан,
И гледати своју топлу крв; а хладан.

•Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 141

Моје те очи не воле и гоне –
Виде у теби до хиљаду мана;
Ал’ срце воли што презиру оне,
Те за тобом лудује сваког дана.

За моје уши твој глас не приања,
А ни мој укус ни мирис не желе
Нити сва моја нежна осећања –
Да чулну гозбу са тобом поделе.

Али ни ум мој, ни мојих пет чула
Не могу лудо срце да одврате
Од службе теби, те сам роб и нула

И вазал – који у срцу твом пате.
О, судбина је ваљда хтела тако
Да ти ми будеш – мој грех и пакô

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 130

Мојој госпи не сја сунашце из зена;
Корал је рујнији од њених усница;
Ако снег је бео – сива груд' је њена,
А власи јој косе као црна жица.

Видех да ни дамаст, ни руже беле
Ни рујне – на образу њеном не бише;
А неки мириси већу сласт ми деле
Него топли дах моје госпе док дише.

Но волим чути хор њен, добро знам то да
Звуцима музике умилност је јача;
Знам, богињу никад не видех да хода;

Госпа ми, кад иде, по тлима корача.
И моја је љубав ретка као она
Што лажној поредби у вери је склона.

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 121

Боље је грешан бити, добар вилама,
Примити страшне клетве и прекоре.
Ко сме да суди лепоте силама,
Чути срце – не људи шта говоре.

Како да видим очи порочне, туђе,
Кад у себи чувам игру вреле крви
И мој грех је већи, од вас живим луђе,
У мени се шпијун с чаробњаком мрви.

Ја сам тај што јесам, ви – моји греси
Нађите меру у сопственој лудости,
Можда сам у праву, ил' Суд нека реши

У чијим рукама веће су гадости,
Јер ја у теби, кô ти у мени, зло видим,
И ти си дрчан, а ни ја се не стидим.

•Препевао с руског језика Анђелко Заблаћански

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 107

Не кажи, да ми срце издаје тебе,
Мада тијо гасне, чим те овде није;
Лакше бих се, веруј, делио од себе,
Но од овог срца, што у теби бије.

Та љубав му је дом – и ако некад
Одлутам – опет се натраг вратим
Тачно и на време, увек исто рад,
Чио да оперем оно што заблатим.

Не веруј никад, ни кад са мном влада
Слабост, што сваку људску пут опседа,
Да би ме могла настраност да свлада,

Да узмем ишта од тог што свет испреда;
За ме, сем тебе, ништавног у свему,
Јер ти си ми, ружо моја, све на њему.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 102

Љубав ми јача, а слабом се чини,
Не воли мање – ко се мање чује;
Није то роба склона трговини
Чија се вредност свима објављује.

Само кад нам је љубав нова била
Здравих је песмом - јер пролеће крије
Ко што славују почне песма мила
С летом, а стане у дане зрелије.

Сад позно лето није мило мање
Од раног, кад је пево ко да љуби,
Ал сад се песме чују свуд кроз грање,

А оно што је обично - драж губи.
Ко славуј – с песмом ја утихнем или
Заћутим, да ти не досадим, мили.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Батлер Јејтс – ЖЕНСКО СРЦЕ

О, шта ће мени соба пуста
што молитве је пуна била;
он позва ме сред мрака густа;
и на груди сам му груди свила.

О, шта ће мени дом мој сретни,
ни брига мајке ми не треба;
од мојих власи кров ће цветни 

 од олујног нас скрити неба.

Опширније...

Вилијам Батлер Јејтс – ТУГА ЉУБАВИ

Та свађа врабаца тамо испод крова,
пун месечев лук, звездано небо ноћно
и гласно брујање веселих листова
прикрили су земље јецање немоћно.

Онда ти дође, сетних усана рујних,
и дођоше с тобом сузе целог света,
с њима сви јади лађа му олујних,
и сви јади већ прохујалих му лета.

Сад кроз рат врабаца тамо испод крова
и кроз беле звезде, млечно небо ноћно,
и појање гласно немирних листова,
пролама се земље јецање немоћно.

Опширније...

Вилијам Батлер Јејтс – ПЕСНИК СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

Приносим ти као на олтар живи
све књиге своје небројених снова,
о, бела жено коју страст потреса
као плима песак голубије сиви;
са срцем, што је древно ко небеса
где време тиња ал' никад не гасне,
о, бела жено небројених снова,
Приносим ти своје риме страсне.

Опширније...