Док чујеш срце да кроз груди бије!
Не склањај главу нити буди слугом –
Соколом буди што се небу вије!
Сујети мрској не чини по ћуди,
У вртлозима невоље не клони!
Безгласна стијена љутом грому буди,
У себи душа нека сузе рони.
Уздигни главу, као што врх диже
Стољетно борје, кроз облак и таму!
Живот је борба – нек олуја стиже,
Сунце ће снова родит се у пламу.
Уздањем светим дижи духу крила
И буди борац који часно пада;
Али не клони под теретом сила;
Судбине горке, невоље и јада!
Немој да туђа залаже те рука;
Ако си сирјак, не дај духу да је:
Зној и крв твоја, у вихору мука,
Нека те храни док живота траје!
Не пружај руке! Немој бити слугом,
Сујети мрској не чини по ћуди!
Нијемо, кô стијена, бори се с тугом!
Уз пркос свеме свијету гордим буди!
