У лисну гору — у завичај мио;
Рађа се мјесец и по дугој стази
Падају сјенке, и сан трепти ти'о.
Шуморе брезе, дршће лист до листа,
Мрмори поток испод врба стари';
Одблеском меким дијаманта чиста
Модру му трску златан црвић зари.
Носећи снопље преко ниске брви
На другу страну потока, у село,
Сељанка ходи, млада, пуна крви;
Лице јој мрамор, мјесечина чело.
Гдје ли је расла та ружа што гори?
Високо, тамо гдје се јелен крије,
Гдје вјетар тихо с јасикама збори
И бистра вода из камена бије.
Одар су њезин широки веленци
Од модрих трава. Ту, гдје она сања,
Потоци шуме у дубокој сјенци
И славуј пјева под сводом од грања.
Њу плава јутра умивају росом,
А вјетар трепти и лако мирисним
Чешља је крилом, и свиленом косом
Вихори дуго под брезама лисним.
У ведре ноћи њен је покров мио
Од плава неба, мјесечине меке;
Њена су њедра врт у коме ти'о
Почива мирис багрема и смреке.
Ја за њом гинем! Њој ме душа води!
О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи
У гору, у твој завичај! О, ходи,
С тобом ћу бити и дане и ноћи!
И тамо, гдје се водопади диме,
Љубићу тебе својим срцем здравим.
И твоје слатко говорити име
Небу и сунцу и горама плавим!
1903.
