Textual description of firstImageUrl

Алекса Шантић | ЧЕКАЊЕ



Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи, да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана