slike pesnika

Алекса Шантић – ЧЕКАЊЕ

aleksa santic cekanjeКолико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи, да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.
slike pesnika

Алекса Шантић – ПРОЉЕЋЕ

aleksa santic proljeceНемој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,

Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...

Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!
slike pesnika

Алекса Шантић – ЧЕЖЊА

aleksa santic ceznjaГдје сте? Ја будан на прозору стојим
Наслоњен челом на стакло... Све спава...
Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим
Полако шушти ваша коса плава...

У ове часе звијездâ и сновâ
У вашу башту ја сам долазио;
Мирисао је јоргован и зова,
И мрки чемпрес повијо се ти'о.

У ове часе ви сте ружа били,
Ја лептир био што на цвијет пада;
Ах, ваше косе, очи, смијех мили,
И ваше тијело и љепота млада

Опише мене... Ми бјесмо у рају,
Јабуке слатке берући са грана...
Док славуј пјева и звијезде сјају
И расипа се мирис јоргована.

Но све је прошло... Кô јаблан без росе
Сам гинем сада и у чежњи стојим...
Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе
Полако шушти по окнима мојим.

1905.
slike pesnika

Алекса Шантић – ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ

aleksa santic pretpraznicko veceСјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише кô нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Кô символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У То би халка закуцала. — ''Петар!''
— Ускликне отац — ''Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело —
Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, кô ведар сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема... Сам, кô камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола, —
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге —
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил' би ова јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију, —
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна''...

И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зâри...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...

(1910–1911)
slike pesnika

Алекса Шантић – ПОРЕД ВОДЕ

aleksa santic pored vodeПут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.

Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Ко да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...

А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.

Све кипи у мени, ко плима да стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.
slike pesnika

Алекса Шантић – ПОД ЈОРГОВАНОМ

aleksa santic pod jorgovanom ko ti sceri pokida djerdane
"Ко ти шћери, покида ђердане?
Ко ти просу бисер и мерџане?"

"Јутрос рано ја у башту, мати,
Одох прве јорговане брати,

За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована..."

"А што су ти мутне очи тако?
Кô да ниси спавала никако?"

"Негдје славуј пјеваше са гране,
Па га слушах све до зоре ране."

"Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?"

"Не карај ме, не љути се на ме,
Пуце, мајко, попуцале саме..."

(1907)
slike pesnika

Алекса Шантић – ПОД ВРБАМА

aleksa santic pod vrbamaСјај ђурђевске зоре ране
Падао је преко страна,
А ти крадом газила си
У ријеку, испод грана.

Врану свилу твоје косе
Мрсио је вјетар ти'о;
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.

Сребрн талас о хрид голу
Расипô се меко, мекше;
Ја на твоја њедра бацих
Струк вријеска и мелекше.

Ти затрепта, мила, нага,
И у воду сва се скупи...
У љиљане лица твога
Пурпурна се ватра упи...

И док лептир кружио те
Кô водени цвијет мио.
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.
slike pesnika

Алекса Шантић – ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

aleksa santic ostajte ovdje sunce tudjeg nenaОстајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хлеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша замља вам је ова;
Баците поглед по кршу И пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
slike pesnika

Алекса Шантић – О, КЛАСЈЕ МОЈЕ

aleksa santic o klasje mojeО, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране – 
И снова пати, сељаче, и трпи...

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синџиру,
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И нико неђе чути јад ни вапај – 
Нити ће ганут бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!

1910.
slike pesnika

Алекса Шантић – НЕ ПРУЖАЈ РУКЕ

aleksa santic ne pruzaj rukeНе пружај руке са плачем и тугом
Док чујеш срце да кроз груди бије!
Не склањај главу нити буди слугом –
Соколом буди што се небу вије!

Сујети мрској не чини по ћуди,
У вртлозима невоље не клони!
Безгласна стијена љутом грому буди,
У себи душа нека сузе рони.

Уздигни главу, као што врх диже
Стољетно борје, кроз облак и таму!
Живот је борба – нек олуја стиже,
Сунце ће снова родит се у пламу.

Уздањем светим дижи духу крила
И буди борац који часно пада;
Али не клони под теретом сила;
Судбине горке, невоље и јада!

Немој да туђа залаже те рука;
Ако си сирјак, не дај духу да је:
Зној и крв твоја, у вихору мука,
Нека те храни док живота траје!

Не пружај руке! Немој бити слугом,
Сујети мрској не чини по ћуди!
Нијемо, кô стијена, бори се с тугом!
Уз пркос свеме свијету гордим буди!
slike pesnika

Алекса Шантић – НЕ ВЈЕРУЈ

aleksa santic ne vjerujНе вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име —

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!
slike pesnika

Алекса Шантић – НА ПОТОКУ

aleksa santic na potokuПолако сутон прикрада се, слази
У лисну гору — у завичај мио;
Рађа се мјесец и по дугој стази
Падају сјенке, и сан трепти ти'о.

Шуморе брезе, дршће лист до листа,
Мрмори поток испод врба стари';
Одблеском меким дијаманта чиста
Модру му трску златан црвић зари.

Носећи снопље преко ниске брви
На другу страну потока, у село,
Сељанка ходи, млада, пуна крви;
Лице јој мрамор, мјесечина чело.

Гдје ли је расла та ружа што гори?
Високо, тамо гдје се јелен крије,
Гдје вјетар тихо с јасикама збори
И бистра вода из камена бије.

Одар су њезин широки веленци
Од модрих трава. Ту, гдје она сања,
Потоци шуме у дубокој сјенци
И славуј пјева под сводом од грања.

Њу плава јутра умивају росом,
А вјетар трепти и лако мирисним
Чешља је крилом, и свиленом косом
Вихори дуго под брезама лисним.

У ведре ноћи њен је покров мио
Од плава неба, мјесечине меке;
Њена су њедра врт у коме ти'о
Почива мирис багрема и смреке.

Ја за њом гинем! Њој ме душа води!
О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи
У гору, у твој завичај! О, ходи,
С тобом ћу бити и дане и ноћи!

И тамо, гдје се водопади диме,
Љубићу тебе својим срцем здравим.
И твоје слатко говорити име
Небу и сунцу и горама плавим!

1903.
slike pesnika

Алекса Шантић – МОЈА ОТАЏБИНА

aleksa santic moja otadzbinaНе плачем само с болом свога срца
Рад' земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона;
Мој сваки уздах, свака суза бона
Њиховим болом вапије и иште...

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја – 
Мој дом и моје рођено огњиште.
slike pesnika

Алекса Шантић – МРАЗ

aleksa santic mrazВрхове брда сјај јутарњи жари,
Сребрна магла диже се са грма;
Високо шуме јабланови стари
И поток тече као чиста срма.

Све се весели. Само неко плаче
Дубоко негдје, у мразу, у гробу,
Уздише, јеца, све јаче и јаче-
Зове ме да му олакшам тегобу.

О срце моје, ти ме немој звати,
Утјехе теби ја не могу дати...
Судба је твоја као судба ноћи

Што вјечно лута да достигне сунце:
Прелази мора, пустаре, врхунце,
Но сунцу нигда, нигда неће доћи.

1905.
slike pesnika

Алекса Шантић – МОЈА ЉУБАВ

aleksa santic moja ljubavОвдје сам љубав сахранио своју –
У ово море плаво и прозирно,
Гдје шкољке леже. Она сада мирно
Почива на дну... У тиху покоју

Гранама својим љубе је и грле
Корали руди... Њезин се гроб свагда
Прелива сјајем чистога смарагда,
И шуми гласом чежње неумрле.

Гле зраци јутра како њојзи роне!
И сваки дршће, продире и тоне,
И расипа се кô рубин, кô дуга...

Док овдје гори, више њена гроба,
Трепти и кружи боно, свако доба,
Сам један црни лептир – моја туга.

1911.
slike pesnika

Алекса Шантић – МИ ЗНАМО СУДБУ

aleksa santic mi znamo sudbuМи знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo –
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
slike pesnika

Алекса Шантић – ЉУБАВ

aleksa santic ljubavО, да ми је нешто па да будем река,
Па да течем испред твоје куће мале;
Певајући теби, да разбијем вале
О прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да лепота твоја осипље и греје.
slike pesnika

Алекса Шантић – ЈЕСЕН

aleksa santic jesenПрошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај прави;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
Кô да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорасмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало.

Прошло је лето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада.
slike pesnika

Алекса Шантић – И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

aleksa santic i opet mi dusa sve o tebi sanjaИ опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

27. аугуста 1896.
slike pesnika

Алекса Шантић – ЕМИНА

aleksa santic emina
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имáна,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће. –
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!

Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’!

1903.
slike pesnika

Алекса Шантић – ДУША

aleksa santic dusaЈа видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада.

Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће.
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће.

У баштама твојим оно роса није –
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју.

У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју.
slike pesnika

Алекса Шантић – ГОСПОЂИЦИ

aleksa santic gospodjiciНекада сам и вас на колену цупкô
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли кô ријека нагла,
Кô тренутни снови, као пусте варке:
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.

Ја знам: ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,
По косама мојим попануло иње.
slike pesnika

Алекса Шантић – БЛАГО ТЕБИ

aleksa santic blago tebiБлаго теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!
slike pesnika

Алекса Шантић – БАДЊЕ ВЕЧЕ

aleksa santic badnje veceВечери света, хоћу ли те и ја
Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.

Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.

У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.

Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више –
Сви моји мили заспали су давно.

1904.
slike pesnika

Алекса Шантић – АКО ХОЋЕШ

aleksa santic ako hocesАко хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу – 
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела – 
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!
slike pesnika

Алекса Шантић

aleksa santic najpoznatije pesme poezija ljubavni stihovi rodoljubive pesme biografija
Алекса Шантић је рођен у Мостару 27. маја 1868. године где је провео највећи део свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је четири брата, Перу, Јефтана, Саву и Јакова, као и сестре Соку, Персу (која се удала за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића) и Зорицу која је умрла као беба. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао немачког песника Хајнриха Хајнеа.

aleksa santic srpski pesnik

Своју највећу песничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта („Моја отаџбина“). У неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет („Остајте овдје“, „Хљеб“). Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“ .

Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне песме, севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, хамама, шедрвана,... Девојке које су у њима, појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне, али ипак скривене лепоте. Таква је песма „Емина“, а дух те песме је толико погођен да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка а само ретки знају да ју је Шантић написао. У љубавним песмама најчешћи мотив је чежња. Песник све своје драге посматра из прикрајка, па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености мушког живота.

Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама – Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овдје и друге.

Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора“, као и председник Српског пјевачког друштва „Гусле“. Ту је упознао и дружио се са познатим песницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем,...

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

Алекса Шантић је умро од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта