Идеју о сјају свог века,
Пешачећи по идеји смрти
Прерушено у дан, у песника
Копа по ноћи рупу
Коју затрпава илузијом земље,
Која чезне за
Земљаним лицем века,
Окрајком цивилизације
Сакривеном у хлебу
Песме која ни сама
Не зна за себе.
Смрт реконструише свој стих
Да више личи на живот
Обешен илузијом речи,
Обешен илузијом догађаја,
Сецира своје изјаве
О Сунцу, прекопавајући
Дан у потрази за
Идеалном белином,
Затрпава псовке крви
Превише испремештане у
Свести црвене боје века.
Згрчена реч земље
Реконструише прсте неба и песме,
Који покушавају да додирну
Разнето лице века.
